|
|
| srpanj, 2007 | ||||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | ||||||
| 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 |
| 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
| 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 |
| 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 |
| 30 | 31 | |||||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
hm, idem u drugi srednje, mislim sad ću, imam polubrata vala, imam mačehu i očuha, volim crnu boju, slušam techno, trance i folk(ne pitajte kakva je kombinacija), u slobodno vrijeme pišem priče i crtam, stari mi također slika, ali sa sprejem, na sebi nevolim noge... nemam riječi... pušim, pijem, pušim travu. pa inaće sam vrlo komplicirana, od svakog malog problema, ja napravim ćitavo sranje(kao kaj mogu posvjedočit osobe koje me poznaju), vrlo sam ljubomorna, ali na krive stvari, heh, to je to... nije sve, ali su kratke crte o meni
Turn The Tide Lyrics
http://remkacityrulez.blog.hr/
http://ineedyouforever.blog.hr/ ilitit petra
http://wiewpoint.blog.hr/ ilitit jedna cura koja neznam kak se zove
http://ymmat.blog.hr/ iliti tamara
http://speranda.blog.hr/
http://mojsvijetmaste2.blog.hr/
1. hm... zna se
2. vaniliju
3. techno i trance
4. životinje
5. muziku
6. evo sjetila sam se i 6. stvari koju volim, ali ne i manje važne, užasno volim kkkkkrrrrrrrrrrrrvvvvvvvvv
1. svoju ljubomoru
2. čokoladu(nemojte mislit da nisam normalna)
3. laži
4. kukce
5.pauke(užas)
Neznam kaj mi je.
čudno se osječam. imam užasan osječaj odvojenosti od svih. osamljenost me proždire.
plačem se. ludim polako. stvarno se osječam kao ptica u kavezu.
zatvoreno. pustite me van. ubit ću se.
ne mogu više bit ovdje. previše me guši ovaj prostor.
moram te vidjet.
jedino uz tebe ne osječam osamljenost.
igram glupe igrice na kompu i živčanim
tresem se.
kao neki napadaj
neznam kaj dfa radim.
želims e ubiti
želim da prestane
nemogu više podnjet taj osječaj
previše me guši.
kako da nastavim.
nemogu , gubi mi se pamčenje, i život teće iz mene nepovratno.
osječam da gubim energiju vrlo brzo.
nemogu spavat. preblizu je
sve oko mene je preblizu
priča mi gluposti.
slušam kako mi zidovi govore da sam glupa. i da ju ne zaslužujem
ubijaju me
neznam kaj mi je, samo znam da bih radije umrla nego trpila ovo.
živčanim, i to jako. neznam razlog.
da bar znam, znala bi kak zaustavit
krv mi curi iz usta i očiju. oći su mi u komi
plačem svakih par minuta. tjeskoba
osječamm se suvišno. dajte mi da nestanem, da odem odavde.
da nestanem sa lica zemlje. želim to više nego išta drugo na ovom fucking svijetu
želim da je pored mene kad mi je ovak loše. ali ona nezna. nitkoo nezna.
neznam kak da im objasnim, kad neznam ni sebi objasnit.
nek mi neko kaže kaj se događa samnom sad.
molim vas. napravite da ovo nestane.
da sam ponovo ona stara ja.
zidovi su preblizu, osječam da su skroz uz mene.
maknite ih od mene, molim vas.
vratite mi nju u moj zagrljaj, samo mi je do tog stalo.
volim te i to jako. neznam kaj mi se događa, voljela bi da znam.
onda bi ti sve mogla objasnit.sve moje greške su napravljene s razlogom.
ja ga neznam, inaće bi se promjenila več odavno
oprosti mi molim te. nisam znala, ni sad neznam, radim najbolje kaj mogu.
nejde mi nikako.nemam opravdanja, ali stvarno neznam kaj mi je
napravim korak napred, odem dva natrag. i tako stalno.
zato te gušim, trebam te, sad više nego ikad u životu svom.
nemoraš mi vjerovat ovo kaj sam napisala, ne tražim te to. samo budi uz mene kad te trebam.
pazi da sam uvijek prisebna, jer je i sekunda dovoljna da se izgubim, a onda je gotovo.
neznam kaj sam napisala, nisam tu. negdje sam nestala.
OPROSTI MI MOLIM TE. ŽELIM BIT UZ TEBE, ALI PONEKAD JEDNOSTAVNO NEMOGU. UZMI ME ZA RUKU I ODVEDI NA NEKO MJESTO GDJE NAS NIKO NEZNA. I JA ĆU BIT TVOJA DO KRAJA ŽIVOTA
ovo ti sve možda neće ništa zznaćit... nadam se da ipak hoće...
kako je lijepo kad te netko svom snagom zvekne tenisicom u glavu, kad pregledaš svih onih nekoliko tisuća zvejezdica koje ti trepere u glavi... ma baš prekrasno... pouka... neznam... makni se od takvih ljudi
krenem ulicom, vani vruće ko u paklu... idem ja, kad mi sa strane priđe jedan pas... ja ga pogledam, pogleda on mene sa onim svojim tužnim očima... na trenutak se zaustavio cijeli svijet... postojao je on i ja... i ja sam shvatila da sam sretna... zvući glupo, kao sretna sam zbog psa... vjerujte mi... i vi bi reagirali isto... stvarno te zprepasti činjenica da na svijetu ima puno živih bića i da su poneka od njih tužnija/usamljenija/odbačenija/neprihvaćenija od nas samih... nitko nije sam... svi imamo sebe... ja priznajem, volim sebe i više nego kaj drugi misle... ali samo iznutra... ponekad posazujem da se volim svojim egoizmom... samo izjašnjavam svoje mišljenje... a moje mišljenje, nije ono samo po sebi tako važno, već je važno to da me nije briga kaj će drugi ljudi reč za mene... takvih ljudi je premalo... i zato kažem ČAST IZNIMKAMA... treba imat muda za suprotstavljanje cjelom svijetu... puno mi je ljudi reklo da nemam "dlake na jeziku", možda stvarno nemam... makar neznam... nikad ne bi rekla svoje pravo mišljenje o samoj sebi... za ostale mogu reč kaj god hoću... ali za sebe se bojim reč bilo kaj... čak ni pomislit... nemogu procijenit sebe... ne da nemogu... sve više počinjem shvačat da se ne želim procijenjivat... o sebi... jednostavno ne želim pričat... jer gledajte... puno osoba je znalo dosta toga o meni... i nije bilo podrške... već suprotno... ti ljudi su me iskorištavali... i ja sam trošila energiju na njih uzalud... nikad nisam odustala od nečeg do čeg mi je stalo... ponekad sam trebala... ali nisam... i sad sam tu di jesam... sretna kolko jesam... nesretna kolko jesam... život je tu da ga živimo... a ne da odustanemo... meni je jedino važno da su svi oko mene sretni... dobro, netrebaju bit sretni, ali da su bar normalni... da nisu tužni... i zato volim "gurat svoj nos tamo gdje netreba"... želim pomoći, makar znam da nemogu, ja neću ako brzo odustat... uvijek sam bila borac... neko vrijeme sam prestala jer sam se borila za osobe kojim aje više trebala potpora nego meni... ali sad se vračam... i sad sam potpora svima... uključujući i sebe... a sad vas pozdravljam i dajem vam jedan savjet... nemojte se nikad ustručavat zatražit pomoć od prijatelja/roditelja/psihijatra/profesora... lako je pomoći nekom... ali je puno teže tu pomoć zatražiti... i još jedna stvar koju pišem čisto zbog sebe... umrijeti je lako... ali živjeti je vrijednije... doviđenja...
ugl. danas sam sa jednom nevažnom osobom na msnu došla na temu žaljenja i radovanja... i shvatila da nema treće opcije za onim kaj prolazi... nema opcije prelaženja preko nečeg bez radovanja ili žalosti... sve kaj se dogodi mora biti nažalost ili na sreću... shvatila sam kolko smo mi ljudi ustvari uskogrudni i skloni samosažaljenju... ja npr. imam frendicu iz razreda koja je imala problema sa starcima dok je bila mala... ona se užasno voli sažaljevat... i to je ono kaj ju drži na životu... jednostavno nezna drugi naćin kako da se nekom svidi... ja sam joj probala objasnit da s takvim stavom neće nkud stić, ali nije me slušala... ona misli da če joj takav stav donjet puno prijatelja... vrlo je mala granica između suosječanja i sažaljenja... tako da oba osječaja mogu bit krivo protumačena... u večini slučajeva jesu... neki ljudi poenkad zatrebaju suosječanje... a dobiju od svojih najbližih sažaljenje... a većina ljudi ne voli sažaljenje... pogotovo ako je to sažaljenje jako vidljivo... ja sam eto jučer saznala puno stvari koje me ngdje duboko jesu povrijedile... ali ustvari tu nije bilo ni žaljenja ni radovanja... samo prihvačanja... prihvatila sam činjenicu da se neke stvar nemogu promjeniti samo ako se mi žalimo ili veselimo... neke činjenice stoje... bez obzira na nas... i ne mjenjaju se... samo prihvačanjem dolazimo do sreće... ja sam prihvatila, ne u potpunosti, ali u većinii jesam... i sad čekam ne dira me skoro ništa...
evo idrugog posta, pa ajmo reči jučer je bilo žvčano... hehe... pa išla sam se nać s likom nekim koji ima 20 godina, i uglavnom, imala sam štikle sa visokom petom, ali je on svejedno bio za dvije glave viši od mene, odveo me doma, tak da nisam kasnila, da... znam nasta, nemoraš komentirat, ali poslala sam mu poruku slčnu kao kaj sam rekla da ću mu poslat... gle fakat dodji danas u 6 na savski, bilo mi je ok danas ujutro... bilo je ko prije svega ovoga... ti, anita i ja... na kavi... stvarno mi je stalo do tebe... a to će bit sve kaj ću danas napisat... pozdrav
Evo i mene s novim blogom. ovo mi je brijem šesti, ma nema veze, ovak i onak ću pisat gluposti. danas je petak, nšla sam jednu od tri stvari kaj bum si kupila u ponedjeljak, prehodala sam bar dvadeset kilometara. mmrtva sam umorna, leđa me ubijaju, ali nema beda. idem van, samo neznam kad ni gdje, dobila sam još jednu ponudu da idem na seku aleksić. ali sam morala odbit, mislim, ne poznam lika, a u jedanest moram bit doma, kod bake sam pa jebiga. i atko pozdrav, čujemo se.....
